Isus to nije rekao pdf

Od ovoliko pisanja ama bas nista nisi naucio? Svet nikada nije ovako stvoren niti su ljudi morali da se muce. Ateisti pokusavsju da unaprede svet?

Ajde molim te? Unaprediti svet znaci prvo promeniti sebe i svoje najblize. Tu pocinje promena. Vernici ovde govilore o miru o Bozjim zapovestima o postenju o ljubavi prema bliznjima. Vi ateisti i drugi isti, se trudite svim silama da to sprecite. Nema nista lose u verovanju. Ateizam je odbacivanje Boga a to prouzrokuje kvarenje najace celije drustva u svakom obliku. Automatska posledica odbacivanja Boga je kvarenje. Nema drugi put. Ateisti uglavnom ismijavaju vjerovanje i vjernike, tako da ne znam kako ih privoliti da se zamisle nad nekim pitanjima.

ModeratorDiskusije Sankcije su od zabrane javljanja do ukidanja pseudonima. Na ovom forumu sam bio clan mislim negde oko deset god. Kada je dosla ova BSA grupa azeista odjedared i rasturila forum. Od nekada najaktivnijeg foruma religije na Balkanu,danas se skoro nista tamo ne desava.

BSA grupacija je ostala i cekaju kao vukovi kada dodje neko da ga oteraju Moderacija se takidje vremenom sastojala od ateista pa su ih cak i tehnicki podrzavali sve dok moderacija nije postala mesovita, ali kasno.

Forum je umro. Znas ti dobro o cemu je rec nego zloupotrebljavas i silujes istinu. Jer si clan BSA zajednice. Znas i da guglas kada ti treba da pronadjes nesto. Srednji vek belezi preko 50 miliona pobijenih hriscana od katolika. I drugih ne samo hriscana. To nisu bili nikada hriscani. Oni su progonili i ubijali one koji su ih otkrivali i koji su hteli da zive kao hriscani. To je bila biznis organizacija koja je pobila hriscane i onda pod tim imenom progonila i drzala svet 13 vekova u svakom obliku u mraku.

I danas su to i danas zive od tih krvavih para. Kada citamo Bibliju vidimo da Isus uci suprotno tome kako su ovi cinili. Godine , kada je ponovo postao suverena drava. Isus ukazuje da e se kraj dogoditi u istoj generaciji koja je bi! A koliko traje jedna generacija u Bibliji?

I eto boanski nadahnutog uenja iz samih Isusovih usta: kraj sveta e se desiti pre , etrdeset godina nakon ponovne pojave Izraela. To tumaenje je za nas bilo potpuno ubedljivo.

Moda to izgleda udno iz dananje perspektive - imajui u vidu da je Pogledajte trenutnu pomamu za serijalom Timotija le Heja i Filipa Denkinsa Ono to nam je zavetano" Left Behind , jo jednom apokaliptikom vizijom nae budunosti koja se zasniva na bukvalnom itanju Biblije, serijalom koji je u dananje vreme prodat u vie od ezdeset miliona primeraka.

Koreniti je pomak kada se sa itanja Biblije kao nepogreivog plana za veru, ivot i budunost pree na itanje Biblije kao jednog veoma ljudskog dela, sa vrlo ljudskim stavovima, od kojih se mnogi meusobno razlikuju, a nijedan ne predstavlja nepogreiv ivotni vodi. Upravo takvu promenu sam Mnogi hriani, naravno, nikad nisu ni gajili jedan takav bukvalan stav prema Bibliji, pa za njih to predstavlja jednostrano i neiznijanisarno gledite da ne kaemo - bizarno i nepovezano sa stvarima vere.

Ali, jo uvek ima mnogo ljudi koji na Bibliju gledaju na takav nain. Povremeno viam nalepnice na branicima automobila na kojima pie: Bog je tako rekao, ja verujem u to, i to sve reava". Moj odgovor na to je uvek: ta ako Bog to nije rekao? Sta ako sami moramo da osmislimo svoj ivot i svoju veru, i da ne pravimo od Biblije lanog idola - ili proroite koje nam otvara direktnu liniju komunikacije sa Svemoguim?

Postoje jasni razlozi zbog kojih ne bi trebalo da Bibliju posmatramo kao nepogreivi vodi za na ivot: izmeu ostalog i zbog toga to na mnogo mesta mi ak i kao naunici, a ne samo kao obini itaoci ne znamo koje su rei izvorno stajale u Bibliji. Usled tog uvida moja lina teologija se iz korena promenila, pa me je dovela na puteve potpuno drugaije od onih kojima sam putovao kao tinejer i dvadesetogodinjak.

Ja i dalje cenim Bibliju i raznovrsne poruke koje ona sadri - kao to sam poeo da cenim i druge spise ranih hriana iz otprilike istog ili neto kasnijeg perioda, spise manje poznatih figura kao to su Ignjatije Antiohijski, Kliment Rimski i Varnava Aleksandrijski, a takoe i spise osoba druge vere iz otprilike istog perioda, spise Josifa Flavija, Lukijana iz Samosate i Plutarha.

Svi ti pisci nastoje da razumeju svet i svoje mesto u njemu i svi Vano je da znamo ta su ti pisci tano napisali, kako bismo mogli da vidimo ta su imali da kau i da sami prosudimo ta da mislimo i kako da ivimo u svetlu tih rei.

To me opet vraa na moje interesovanje za rukopise Novog zaveta i na prouavanje tih rukopisa u okviru tekstologije. Ubeden sam da je tekstologija neodoljiva i zanimljiva oblast od stvarnog znaaja ne samo za naunike, ve i za sve koje interesuje Biblija podjednako za bukvaliste, izleene bukvaliste, za one sa stavom nikad-u-ivotu-nisam-bio-bukvalista-i-neu-ni-biti, kao i za one koji Bibliju vide samo kao istorijski i drutveni fenomen.

Najvie iznenauje injenica da najvei broj italaca - onih koji se interesuju za hrianstvo, Bibliju i prouavanje Biblije, onih koji veruju da je Biblija nepogreiva i onih koji tvrde suprotno - ne zna gotovo nita o tekstologiji. A nije teko shvatiti zato.

Uprkos injenici da ona predstavlja temu neprekidnog izuavanja ve trista godina, gotovo da nijedna knjiga o tekstologiji nije napisana za laike to jest, za one koji ne znaju nita o tome, za one koji ne znaju grki i druge jezike neophodne za dublja izuavanja, kao i za one koji ne vide da postoji uopte neki problem" sa tekstom, ali koji bi bili zainteresovani da shvate o kakvim se problemima radi i kako naunici izlaze na kraj sa njima.

Napisana je za ljude koji ne znaju nita o tekstologiji, ali koji bi eleli da saznaju neto o tome kako su pisari menjali Sveto pismo i kako bismo mi mogli da prepoznamo gde su oni to inili. Ona je napisana na osnovu mojih tridesetogodinjih razmiljanja o toj temi, sa moje sadanje take gledita, nakon to je moje poimanje Biblije pretrpelo korenitu promenu.

Napisana je za svakog ko bi voleo da zna kako smo dobili Novi zavet obzirom da u nekim sluajevima nismo ni poznavali rei prvobitnih pisaca, za svakog ko je zainteresovan da uje neto vie o zanimljivim nainima na koje su te rei povremeno menjane i nainima na osnovu kojih bismo mogli, primenom nekog prilino rigoroznog metoda analize, rekonstruisati rei iz originala.

Naposletku, za mene je ovo u velikoj meri veoma lina knjiga, krajnji rezultat iednog dugog puta. A moda bi i za druge ona mogla postati deo njihovog linog puta. Zapravo, da bismo pojmili smisao te osobine hrianstva, moramo da ponemo od perioda pre nastanka hrianstva, od religije iz koje je hrianstvo poniklo: judaizma.

Jer, knjikost" hrianstva je u odreenom smislu nagovestio i prethodno uobliio judaizam, koji je bio prva religija knjige" u zapadnoj civilizaciji. Kao i vernici svih drugih vie stotina religija u oblasti Sredozemlja, Jevreji su priznavali postojanje jednog boanskog sveta koji naseljavaju nadljudska bia andeli, arhaneli, kneevstva, moi ; svoja boanstva su oboavali tako to su im rtvovali ivotinje i hranu; smatrali su da postoji posebno sveto mesto na kome to boansko bie boravi ovde na zemlji Jerusalimski hram , i tu je trebalo prinositi rtve.

Molili su se tom Bogu radi zajednikih i linih potreba. Priali su prie kako je u prolosti ovaj Bog stupao u vezu sa ljudskim biima i oekivali su njegovu pomo u sadanjosti. Na sve te naine judaizam je bio blizak" oboavaocima drugih bogova u Rimskom Carstvu. Judaizam se ipak na odreene naine i razlikovao. Sve druge religije u Carstvu bile su politeistike priznavale su i oboavale mnoge bogove svih vrsta i funkcija: velike dravne bogove, manje lokalne bogove, bogove koji su nadzirali razliite aspekte ljudskog roenja, ivota i smrti.

Sa druge strane, judaizam je bio monoteistiki; Jevreji su insistirali na oboavanju samo jednog Boga svojih predaka, Boga koji je, kako su smatrali, stvorio ovaj svet, koji upravlja ovim svetom i koji jedini daje svom narodu ono to mu je potrebno. Prema jevrejskom predanju, taj jedan svemogui Bog je izabrao Izrailjce da budu njegov poseban narod i obeao je da e ga tititi i braniti, u zamenu za njegovu apsolutnu posveenost njemu i jedino njemu.

Jevreji su, verovalo se, sklopili zavet" sa tim bogom, sporazum da e oni biti iskljuivo njegovi, kao to je on jedinstveno njihov. Samo tog jednog Boga trebalo je oboavati i sluati; pa mu je, zato, bio posveen samo jedan hram za razliku od tadanjih politeistikih religija, koje su, na primer, imale brojne hramove posveene raznim bogovima kao to je, na primer, bio Zevs.

Naravno, Jevreji su mogli da oboavaju Boga gde god da ive, ali su svoje religiozne obrede rtvovanja mogli da izvode jedino u Jerusalimskom hramu. Na drugim mestima mogli su da se okupljaju u sinagogama" radi molitve i razgovora o predanjima predaka koja ine sr njihove religije. Ta predanja su govorila i o Boijem uplitanju u poslove predaka naroda Izrailja - otaca i majki vere, to jest: Avrama, Sare, Rahele, Jakova, Rebeke, Josifa, Mojsija, Davida i tako dalje - i davala detaljna uputstva kako taj narod treba da slui Bogu i kako da ivi.

Jedna od stvari koje su judaizam uinile jedinstvenim meu verama Rimskog carstva bila su ba ta uputstva, zapisana u njihovim svetim knjigama zajedno sa ostalim predanjima predaka.

Naim savremenicima, koji dobro poznaju glavne savremene zapadne religije judaizam, hrianstvo, islam moda je teko da zamisle tako neto, ali knjige nisu igrale gotovo nikakvu ulogu u politeistikim religijama drevnog zapadnog sveta. Te religije su se gotovo iskljuivo bavile slavljenjem bogova Nije bilo doktrina koje bi trebalo nauiti, sledei objanjenja iz knjiga, i gotovo nikakvih etikih principa koje bi trebalo slediti onako kako je prikazano u knjigama.

To ne znai da sledbenici tih raznih politeistikih religija nisu imali verovanja o svojim bogovima ili da nisu imali etiku, ali njihova verovanja i etika - to udno zvui savremenom itaocu - sama po sebi nisu igrala gotovo nikakvu ulogu u samoj religiji. Umesto toga, ona su bila stvar line filozofije, a filozofija je, naravno, mogla da bude knjika. Poto drevne religije same po sebi nisu zahtevale nikakve posebne sisteme ispravnih doktrina", ili etikih kodeksa", knjige u njima nisu igrale gotovo nikakvu ulogu.

Judaizam je bio jedinstven po tome to je naglaavao znaaj tradicije svojih predaka, obiaje i zakone i tvrdio da su oni zapisani u svetim knjigama, koje su zato imale status svetih spisa" za jevrejski narod. Tokom perioda kojim se mi bavimo prvog veka nae ere1, kad su i napisane knjige Novog zaveta Jevreji rasejani irom Rimskog Carstva su posebno podrazumevali da je Bog dao uputstva svom narodu u Mojsijevim spisima, koji su se kao celina nazivali Tora, to bukvalno znai zakon" ili vostvo".

Tora se sastojala od pet knjiga, koje su se ponekad nazivale i Pentateuh ,,pet svitaka" , to su bili poeci jevrejske Biblije hrianskog Starog zaveta : Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi i Zakoni ponovljeni. U njima nalazimo prie o stvaranju sveta, poziv Izrailjcima da budu Boiji narod, prie o oevima i majkama Izrailja i Boijem odnosu prema njima, a to je najvanije i najobimnije , zakone koje je Bog dao Mojsiju, u kojima govori kako da ga njegov narod oboava i kako da se ljudi ponaaju jedni prema drugima u okviru zajednice.

To su bili sveti zakoni, koje je trebalo nauiti, prodiskutovati i slediti - i oni su Jevreji su imali i druge knjige koje su bile vane u njihovom religioznom ivotu, na primer knjige proroka kao to su Isaija, Jeremija i Amos i pesme Psalmi , te istorijske knjige kao to su Isus Navin i Samuil. Na kraju, neko vreme nakon nastanka hrianstva, dolo je do toga da se odreena grupa tih jevrejskih knjiga - ukupno dvadeset i dve - proglasi svetim kanonom Svetog pisma, dananjom jevrejskom Biblijom, Ebju u hriani prihvatili kao prvi deo svog, hrianskog kanona, Stari zavet".

Naravno, hrianstvo je poelo sa Isusom, koji je i sam bio jevrejski rabin uitelj koji je prihvatao autoritet Tore, a mogue i ostalih jevrejskih svetih knjiga i svoje uenike pouavao njihbvom tumaenju. On je itao te spisc, prouavao tc spisc, tumaio te spisc, drao sc tih spisa i pouavao tc spise. Njegovi sledbenici su od samog poetka bili Jevrcji koji su visoko uvaavali te kniigc, koje su pripadale njihovoj tradiciji.

I tako su, vc na samom poetku hrianstva, pripadnici ove nove religije, Isusovi sledbenici, u Rimskom C'. Hrianstvo je od poetka bilo religija knjige. Ali, to ne znaci da su knjige u njihovoj veri igrale sekundarnu ulogu. Zapravo, knjige su bile, na mnogobrojne sutinske naine, od sredinjeg znaaja za ivot hriana u njihovim zajednicama. Najranija svedoenja o hrianskim zajednicama potiu od poslanica koje su pisale hrianske vode. Apostol Pavle je prvi i najbolji primer. Pavle je osnivao crkve po itavom istonom Sredozemiju, uglavnom u urbanim centrima, ubedujui pagane tj.

Ne znamo u kojoj se meri Pavle koristio Svetim pismom tj. Oigledno je da je Pavle povezivao zbivanja koja se tiu Hristove smrti i vaskrsnua sa svojim tumaenjem glavnih delova jevrejske Biblije, koju je on, kao visokoobra Poto bi Pavle preobratio odredeni broj ljudi na nekom mestu, on bi odlazio na neko drugo i pokuavao, najee uspeno, da preobrati jo ljudi. Ali, on bi ponekad esto? Poto bi uo takve vesti, Pavle bi toj zajednici poslao povratno pismo, koje se bavilo pomenutim problemima.

Takva pisma su bila veo ma vana za ivot tih zajednica i vremenom je odredeni broj tih pisama stekao status svetih spisa. U Novi zavet je ukljueno nekih trinaest pos lanica napisanih u Pavlovo ime. Sada moemo da steknemo izvesnu predstavu o tome koliko su pos lanice bile vane u najranijim fazama hrianskog pokreta, I to upravo iz prvog hrianskog spisa koji posedujemo, Pavlove prve poslanice Solun janima, za koju se smatra da je napisana Pavle zavrava poslanicu reima: Pozdravite brau svu celivom svetim; zaklinjem vas Gospodom da proitate ovu poslanicu pred svom braom svetom" 1 Sol.

To nije bilo obino pismo koje e itati bilo ko koga ono donekle zanima; apostol insistira da se ono proita i da se prihvati kao re njegovog autoriteta, jer je on i osnovao tu zajednicu. Poslanice su kruile medu hrianskim zajednicama od najranijih vremena.

One su povezivale zajednice koje su ivele na razlidtim rnes tima; ujedinjavale su veru i hriansku praksu; ukazivale su na to u ta bi hriani trebalo da veruju i kako bi valjalo da se ponaaju. Poslanice su itane naglas celoj zajednici na njenim skupovima - jer, kao to sam ve kazao, veina hriana, kao i veina pripadnika drugih religija, ne bi umela sama da ih proita. Odredeni broj tih poslanica naao je svoje rnesto u Novom zavetu. Zapravo, Novi zavet se u velikoj meri i sastoji od poslanica koje su pisali Pavle i druge hrianske vode hrianskim zajednicama na primer Korinanima, Galatirna i pojedincima na primer Filimonu.

U sluaju Pavla, moemo da pretpostavimo da je on napisao mnogo vie poslanica nego to mu se pripisuje u Novom zavetu. I'u i tamo on pominje druge poslanice koje danas vie ne postoje; u 1 Kor. Takode pominje i iednu drugu poslanicu koju je neko od Korinana poslao njemu 1 Kor. Na drugom mestu on pominje poslanice njegovih protivnika 2 Kor. Nijedna od tih poslanica nije sauvana. Prouavaoci ve odavno pretpostavljaju da su neke od poslanica iz Novog zaveta koje se smatraju Pavlovim, zapravo pisali njegovi kasniji sledbenici pod pseudonirnom.

Jedno od tih navodnih poslanica pod pseudonimom je poslanica Koloanima, koja i sama naglaava vanost poslanica i pominje jo jednu koja vie ne postoji: ,,I kad se ova poslanica proita kod vas, uinite da se proita i u I aodikijskoj crkvi, i onu to je pisana u Laodikiji da i vi proitate.

Pavle - ili on lino ili neko ko je pisao u njegovo ime napisao je poslanicu oblinjem gradu Laodikiji. I ona je izgubljena. One su bile pisani dokumenti sa namenom da budu vodii u veri i praksi. One su povezivale crkve. One su pomogle da hrianstvo bude sasvim drugaije od drugih religija u Rimskom Carstvu, a ta razlika sastojala se u tome to su se razliite hrianske zajednice, ujedinjene tom zajednikom literaturom koja je kruila unaokolo Kol.

Nisu samo poslanice bile vane za te zajednice. Zapravo su rani hriani stvarali, irili, itali i sledili irok dijapazon literature, to se razlikovalo od svega poznatog u rimskom paganskom svetu. Umesto da nairoko opisujem tu literaturu, ovde u samo pomenuti neke primere knjiga koje su u to vreme bile pisane i raznoene.

Rana jevanelja Hrianima je, naravno, bilo stalo da saznaju to je mogue vie o ivotu, uenju, smrti i vaskrsnuu njihovog Gospoda; iz tog razloga su napisana brojna jevandelja - da bi se zabeleila razna predanja vezana za Isusov ivot. Od tih jevandelja, etiri Mi jo uvek posedujemo neka od njih: na primer, Jevandelja koja se pripisuju Isusovom ueniku Filipu, njegovom bratu Judi Tomi i njegovom enskom pratiocu Mariji Magdaleni.

Ostala jevandelja, ukljuujui i nekoliko koja su bila medu prvima, izgubljena su. Mi to znamo, na primer, iz Jevanelja po Luki, u kome njegov autor ukazuje da je u pisanju svoje prie konsultovao mnoge" prethodne prie Luka , koje oigledno danas ne postoje. Jedna od tih ranijih pria je moda bila izvor, koji su naunici nazvali ,,Q", verovatno u pisanom obliku, koji su i Luka i Matej koristili kako bi naveli mnoga karakteristina Isusova uenja na primer, Oena i Isusove izjave o tome ko je blaen u Besedi na gori.

I te knjige - posebno Petoknjije i drugi jevrejski spisi, kao to su Knjige proroka i Psalmi - bili su rasprostranjeni medu hrianima, koji su ih koristili da bi videli ta mogu da otkriju o Boijoj Volji, posebno o tome kako je ona bila ispunjena u Hristu.

Prepisi jevrejske Biblije, uglavnom na grkom jeziku takozvana Septuaginta tada su se mogli nai svuda u ranim hrianskim zajednicama, kao materijal za prouavanje i refleksiju. Rana Dela apostolska Rastue hricanske zajednice iz prvog i drugog veka interesovao je ne samo Isusov ivot, ve i ivoti njegovih prvih sledbenika.

Ne udi nas onda to vidimo da su prie o apostolima - njihovim avanturama i misionarskim poduhvatima, posebno nakon Isusovc smrti i vaskrsnua - bile Jedan od tih spisa, Dela apostolska, na kraju je uao u Novi zavet. Ali, napisane su i mnoge druge prie, uglavnom o pojedinim apostolima, kao to su na primer, Dela Pavlova, Dela Petrova i Dela Tornina. Ostala Dela su preivela samo u odlomcima ili su u potpunosti izgubljena.

Hrianska otkrovenja Kao to sam ve ukazao, Pavle je kao i drugi apostoli pouavao da e se Isus uskoro vratiti sa Neba da bi sudio na zemlji. Kraj svega postojeeg neprekidno je opinjavao rane hriane, koji su naveliko oekivali da e se Bog uskoro umeati u zemaljske poslove da bi zbacio sile zla i uspostavio svoje dobro carstvo ovde na zemlji, sa Isusom na elu.

Neki hrianski pisci su napisali proroke prie o tome ta e se desiti prilikom tog kataklizmikog kraja sveta koji emo doiveti. Ta apokaliptika" literatura imala je svoje jevrejske prethodnike, na primer, u Knjizi Danilovoj u jevrejskoj Bibliji, ili u Knjizi Enohovoj u Jevrejskim apokrifima.

Jedna od hrianskih apokalipsi je na kraju ukljuena u Novi zavet: Jovanova Apokalipsa. Druge, kao to su Petrova Apokalipsa i Jermin Pastir, bile su takode popularno tivo u odreenom broju hrianskih zajednica u prvim vekovima crkve.

Crkvena pravila Rane hrianske zajednice su se umnoavale i rasle, poev od Pavlovog vremena, nastavljajui da rastu i u generacijama posle njega. Izvorno su hrianske crkve, bar one koje je osnovao sam Pavle, bile neto to bismo mogli nazvati harizmatikim zajednicama. One su verovale da je svakom Ali, kako su oekivanja skoranjeg kraja sveta na kraju poela da blede, postalo je jasno da mora da postoji stroa crkvena struktura, posebno ako je crkva trebalo da postoji dugorono up.

Crkve u Sredozemlju, ukljuujui i one koje je osnovao Pavle, poele su da imenuju vode koje e preuzimati odgovornost i donositi odluke umesto prakse da je svaki lan zajednice podjednako" obdaren Duhom ; poela su da se uobliavaju pravila o tome kako da zajednica ivi, kako da upranjava svoje svete rituale npr. Uskoro su poeli da nastaju doku menti koji su ukazivali kako crkva treba da bude regulisana i uredena. Ta takozvana crkvena pravila su postala posebno vana u drugom i treem veku hrianstva, ali je prvo napisano ve oko Uskoro su za njom sledile mnoge druge.

Hrianske apologije Dok su se osnivale hrianske zajednice, one su ponekad nailazile na protivljenje Jevreja i pagana koji su na tu novu veru gledali kao na pret nju sumnjajui da se njeni pripadnici bave nemoralnim i dru. To protivljenje je ponekad dovodilo do lokalmh progona hriana; na kraju je to proganjanje postalo zvanino", i to onda kada su se rimski upravitelji umeali, hapei hriane u nas tojanju da ih privole da se vrate starim Kako je hrianstvo raslo, ono je preobraalo i intelektualce u svoju veru, a oni su bili veoma dobro potkovani da diskutuju i opovrgnu optube koje su uobiajeno upuivane hrianstvu.

Spisi tih intelektualaca se ponekad nazivaju apologijama, od grke rei apologia, koja znai odbrana". Apologisti su pisali intelektualne odbrane nove vere, nastojei da pokau da je to religija koja propoveda moralno ponaanje, ni u kom sluaju ne predstavljajui pretnju drutvenoj strukturi Rimskog carstva, i da je ona daleko od toga da predstavlja opasnupraznovericu, ve da otelovljuie kraj -nju istinu u svom oboavanju jednog pravog Boga. Za rane hriane su ove apologije bile veoma vane, budui da su im pruale preko potrebne argumente u prilikama kada bi se i sami suoili sa progonom.

Tu vrstu odbrane nalazimo ve tokom perioda Novog zaveta, na primer u knjizi I Petar uvek budite spremni da se odbranite od svakoga ko vam trai da mu obrazloite nadu koja je u vama" i u knjizi Dela, u kojoj se Pavle i drugi apostoli brane od optubi koje su podignute protiv njih.

U drugoj polovini drugog veka, apologije su postale veoma popularan oblik hrianskih spisa. Hrianske prie o muenicima Otprilike u isto vreme kad su poele da se piu apologije, hriani su poeli da stvaraju prie o tome kako ih proganjaju, kao i o svom muenitvu koje je iz tog progona proizalo. Odredeno prikazivanje tih stvari nalazimo ve u Novom zavetu, u Delima, u kojima znaajan deo pripovedanja predstavlja pria o otporu hrianskom pokretu, hapenju hrianskih lidera i pogubljenju bar jednog od njih Stefan; vidi Dela, 7.

Prvi od spisa o muenitvu je Muenitvo Polikarpovo; Polikarp je bio vaan hrianski voa, koji je Pria o Polikarpovoj smrti naena je u jednom pismu koje su napisali pripadnici njegove crkve jednoj drugoj zajednici. Ubrzo nakon toga, poele su da se pojavljuju i prie o drugim muenicima. One su postale popularne meu hrianima, poto su ohrabrivale one koje su takode progonili zbog vere, a ujedno pruale i uputstva o tome kako se suoiti sa ekstremnim pretnjama hapenja, muenja i smrti.

Protivjeretike rasprave Problemi sa kojima su se hricani suoavali nisu bili ogranieni na spoljanje pretnje progonom. Od najstarijih vremena, hriani su bili svesni da u njihovim sopstvenim redovima postoji odredena raznovrsnost tumaenja religijske istine".

Jo je apostol Pavle grdio lane uitelje" - na primer, u svojoj poslanici Galatima. Oni su bili hriani koji su poimali religiju na sutinski drugaije naine. Da bi izale na kraj sa tim problemom, hrianske voe su poele da piu rasprave koje su se suprotstavljale jereticima" onima koji su izabrali pogrean nain za razumevanje vere ; u odreenom smislu, neke od Pavlovih poslanica predstavljaju najstariji primer takvih rasprava.

I tako su se na kraju hriani svih sekti upustili u poduhvat da uspostave pravo uenje" bukvalno znaenje rei ortodoksija" i da se suprotstave onima koji su zagovarali lano uenje. Interesantno je da su ak i grupe lanih uitelja" pisale rasprave protiv lanih uitelja", tako da su hriani, ije su postavke na kraju proglaene lanim, ponekad polemisali protiv one grupe koja je jednom za svagda utvrdila u ta To smo saznali iz relativno nedavnih otkria jeretike" literature u kojoj takozvani jeretici smatraju da su njihova shvatanja ispravna, a da su shvatanja pravovernih" crkvenih otaca lana.

To opet pokazuje koliko su tekstovi bili od sredinje vanosti u ivotu ranohrianskih zajednica. Na kraju, hrianski pisci su poeli da piu tumaenja tih tekstova, ne obavezno da bi pokudili lana tumaenja iako se i to esto imalo na umu , ve ponekad naprosto da bi razjasnili smisao tih tekstova i pokazali koliko su oni vani za hrianski ivot i praksu.

Interesantno je da je prvi hrianski komentar na bilo koji sveti spis za koji znamo potekao od jednog takozvanog jeretika, gnostika iz drugog veka po imenu Iraklion, koji je napisao komentar na Jevandehe po Jovanu. Ovde sam dao pregled raznih vrsta spisa koji su bili vani u ivotu ranih hrianskih crkava. Nadam se da se iz ovoga moe videti koliko je pisanje bilo od prevashodnog znaaja za te crkve i hriane koji su im pripadali. Knjige su bile u samom srcu hrianske vere od samog njenog poetka za razliku od drugih religija Rimskog carstva.

Knjige su donosile prie o Isusu i njegovim apostolima koje su hriani priali i prepriavali; knjige su davale hrianima uputstva u ta da Knjige su, dakle, bile u sreditu panje u ivotu ranih hriana. One su postale Sveto pismo. Poeci hrianskog kanona Obrazovanje hrianskog kanona bio je dug, komplikovan proces oko koga ovde ne moram da zalazim u detalje. Prvi hriani su bili Isusovi sledbenici koji su prihvatali knjige jevrejske Biblije koja tada jo uvek nije bila uspostavljena kao kanon" jednom za svagda kao svoj sopstveni sveti spis.

Za pisce Novog zaveta, ukljuujui i prvog autora, Pavla, re sveto pismo" odnosila se na jevrejsku Bibliju, zbirku knjiga koju je Bog dao svom narodu i koja Uskoro su, medutim, hriani poeli da prihvataju druge spise kao ravne jevrejskim.

Koren ovog prihvatanja moda je bilo autoritativno uenje samog Isusa, poto su njegovi sledbenici smatrali da je njegovo tumaenje svetih spisa po autoritetu ravno reima samih svetih spisa. Isus je moda ohrabrivao takvo poimanje samim nainom na koji je iskazivao neka od svojih uenja. U Besedi na gori, na primer, zabeleeno je kako Isus iznosi zakone koje je Bog dao Mojsiju, a potom iznosi svoje jo radikalnije tumaenje tih zakona, ukazujui da je njegovo tumaenje merodavno.

Ili, Isus kae: uli ste da se kae 'Ne ini preljubu' jo jedna od Deset zapovesti. Ali,;' vam kaem, ,,ko pogleda enu sa poudom prema njoj u svom srcu, ve je poinio preljubu sa njom". U nekim sluajevima izggleda da ta autontativna tumaenja svetih spisa zapravo ponitavaju zakone samih svetih spisa.

Na pnmer, Isus kae: uli ste da se kae: 'Ko se razvede od svoje ene treba da joj da potvrdu o razvodu' jedna zapovest koja se nalazi u Zakoni ponovljeni, , ali ja vam kaem da svako ko se razvede od svoje ene a da razlog za to nije seksualna nemoralnost, tera svoju enu da ini preljubu, a ko god se oeni razvedenom enom ini preljubu". Teko je rei kako neko moe da poslua Mojsijevu zapovest da lzda potvrdu o razvodu, ako razvod zapravo i nije stvar izbora.

U svakom sluaju, Isusova uenja su uskoro poela da se To postaje jo jasnije kasnije, u doba Novog zaveta, u poslanici I Timotiju, koja se pripisuje Pavlu, ali prouavaoci esto smatraju da ju je neki kasniji sledbenik napisao pod njegovim imenom. U I Timotije autor moli svoje itaoce da plaaju one koji slue medu njima i svoje nagovaranja potkrepljuje citirajui sveto pismo".

Ono to je interesantno jeste da on potom navodi dva pasusa, od kojih se jedan nalazi u Tori ,,Ne stavljaj brnjicu volu koji koraa", Zakoni ponovljeni, , a drugi koji je rekao Isus Radnik je zasluio svoju platu", Luka, Izgleda da su za tog autora Isusove rei ve ravne svetom pismu.

Ali, ta druga ili trea generacija hriana nije smatrala svetim pismom samo Isusovo uenje. Takvim je smatrala i uenje njegovih apostola. Dokaz za to nalazimo u posiednjoj knjizi Novog zaveta, 2. Ispada da se ovde Pavlova pisma smatraju svetim spisima.

Ubrzo nakon perioda Novog zaveta, odredeni hrianski spisi su citirani kao merodavni tekstovi za ivot i verovanja crkve. Istaknut primer predstavlja jedno pismo koje je napisao Poiikarp, pomenuti episkop Smirne, poetkom drugog veka.

Crkva u Filipi je zamolila Polikarpa da ih posavetuje, posebno u sluaju koji se ticao jednog od voda koji se oigledno upustio u neku vrstu finansijskih mahinacija unutar crkve mogue je Polikarpovo pismo Filibljanima koje i danas postoji zanimljivo je iz vie razloga, a jedan od vanijih je i njegova sklonost da citira ranije hrianske spise.

U samo etrnaest kratkih poglavlja, Polikarp citira vie od sto pasusa poznatih iz tih ranijih spisa, potvrujui da oni predstavljaju autoritet u situaciji sa kojom se Filibljani suoavaju za razliku od samo tuceta citata iz jevrej skih spisa ; na jednom mestu on izgleda Pavlovu poslanicu Efeanima naziva svetim spisom.

Autor I poslanice Timoteju, na primer, moli da primalac pisma obrati panju na javno itanje, podsticanje i pouavanje". Kao to vidimo u sluaju pisma Koloanima, izgleda da su se i pisma hriana itala na skupovima zajednice. A znamo da se sredinom drugog veka dobar deo hrianskog bogosluenja sastojao od javnog itanja svetih spisa.

Na primer, u jednom pasusu hrianskog intelektualca i apologiste Justina Muenika o kome se mnogo raspravlja, stiemo uvid od ega se sastojala crkvena sluba u njegovom rodnom gradu Rimu: ,,U danu nazvanom nedelja, svi koji ive u gradovima ili u selima skupljaju se najedno mesto, pa se itaju seanja apostola ili spisi proroka, koliko vreme doputa; potom, kada itazavri, predsedavajui reima upuuje ipodstie na imitaciju tih dobrih stvari Izgleda verovatno da je liturgijska upotreba nekih hrianskih tekstova - na primer, seanja apostola", za koje se uobiajeno smatra da su to zapravo jevandelja, uzdigla njihov status za veinu hriana, pa su se i oni, isto kao i jevrejski spisi spisi proroka" poeli smatrati merodavnim.

Uloga Markiona u obrazovanju kanona Na osnovu dokaza koji su preostali moemo jo podrobnije da pratimo nastanak kanona. U vreme dok je Justin pisao sredinom drugog veka, jo jedan istaknuti hrianin je bio aktivan u Rimu, filozof uitelj Markion, koji je kasnije proglaen jeretikom.

Doao je u Rim iz Male Azije, poto se tamo ve obogatio, oigledno na brodogradnji. Po dolasku u Rim, dao je ogromnu svotu novca Rimskoj crkvi, verovatno delom 1 da bi joj se umilio. Ostao je pet godina u Rimu, pri emu je dosta vremena proveo poduavajui sopstvenom poimanju hrianske vere i razradi njenih detalja u nekoliko spisa. Preovladujue je uverenje da su njegovi najuticajniji spisi bili oni koje on zapravo nije napisao, ve uredio.

Markion je bio prvi hrianin koga poznajemo koji je stvorio pravi kanon" svetog pisma - tj. Da bismo stekli nekakav utisak o ovom prvom pokuaju da se ustanovi kanon, potrebno je da znamo poneto o Markionovom specifinom uenju. Markiona su u potpunosti zaokupljali ivot i uenja apostola Pavla, koga je on smatrao onim pravim" apostolom prvih godina crkve. U nekim od svojih poslanica, kao to su Rimljanima i Galatima, Pavle je uio da ispravan Markion je doveo tu razliku izmeu jevrejskog zakona i vere u Hrista do neega to je smatrao njenom logikom posledicom, a to je da postoji apsolutna razlika izmedu zakona sa jedne strane i jevandelja sa druge.

Zapravo, zakon i jevandelja su se toliko razlikovali da oni nisu mogli da poteknu od istog Boga. Postoje, zapravo, dva razliita Boga: Bog Jevreja, koji je stvorio svet, pozvao Izrailj da bude njegov narod i doneo svojsurovi zakon; i Isusov Bog, koji je poslao Hrista u svet da spase ljude od osvctnikog gneva jevrejskog Boga tvorca.

Markion je verovao da je sam Pavle pouavao takvom razumevanju Isusa, pa je prirodno to je njegov kanon ukljuio deset Pavlovih pisama koja su mu bila dostupna sva koja su ula u Novi zavet, osim pastoralnih pisama 1 i 2 Timotiju i Titu ; a poto je Pavle ponekad pominjao svoje Jevanelje", Markion je u svoj kanon ukljuio to jevandelje, jednu verziju dananjeg Jevandelja po Luki. I to je bilo sve. Markionov kanon se sastojao od jedanaest knjiga: nije bilo Starog zaveta, samo jedno Jevanelje i deset pisama.

Ali, to nije kraj: Markion je doao do ubeenja da su lani vernici, koji nisu poimali veru kao on, preneli tih jedanaest knjiga prepisujui ih i dodajui tu i tamo poneto da bi ih prilagodili sopstvenim verovanjima, ukh'uujui i lanu" predstavu da je Bog Starog zaveta bio i Isusov Bog. I tako je Markion ispravio" tih jedanaest knjiga kanona, izbacujui pozivanja na Boga Starog zaveta, ili na stvaranje kao delo pravog Boga, ili na Zakon kao na neto ega bi se trebalo drati.

Kao to emo videti, Markionovi pokuaji da svoje svete I pre i posle njega, prepisivai ranohrianske literature povremeno su menjali tekstove koje su prepisivali da bi uinili da ovi kau ono to su oni mislili da ti tekstovi treba da kau. Ortodoksni" kanon posle Markiona Mnogi prouavaoci su ubedeni da su se drugi hnani potrudili da uspostave konture onoga to e postati novozavetni kanon upravo da bi se suprotstavili Markionu. Interesantno je da je u Markionovo vreme Justin mogao prilino neodredeno da govori o seanjima apostola" ne ukazujui koje je od tih knjiga verovatno jevandelja crkva prihvatila, ili zato ih je prihvatila, dok je nekih trideset godina kasnije jedan drugi hrianski pisac, koji se isto tako suprotstavljao Markionu, zauzeo daleko merodavniji stav.

Bio je to episkop Liona u Gaiiji savremenoj Francuskoj , Irinej, koji je napisao delo u pet tomova protiv jeretika kao to su Markion i gnostici i koji je imao veoma jasnu predstavu o tome koje bi knjige trebalo smatrati kanonskim jevaneljima. U esto citiranom odeljku iz njegove knjige Protiv jeresi", Irinej kae da su ne samo Markion, ve i drugi jeretici, pogreno pretpostavili da samo jedno od jevandelja treba prihvatiti kao sveti spis: jevrejski hriani, koji su smatrali validnim jevrejski zakon koristili su samo Mateja; odredene grupe koje su tvrdile da Isus nije pravi Hrist pnhvatale su samo Jevandelje po Marku; Markion i njegovi sledbenici prihvatili su samo jednu verziju Jevandelja po Luki; a grupa gnostika zvanih Valentinijani prihvatala je samo Jevanelje po Jovanu.

Medutim, sve te grupe su bile u zabludi, zato to nije mogue Jer, poto postoje etiri oblasti sveta u kome ivimo, i etiri glavna vetra, a Crkva je razbacana po svetu, a stub i temelj crkve je. Drugim reima, etiri strane sveta, etiri vetra, etiri tuba dakle, nuno i etiri jevandelja. Dakle, pred kraj drugog veka bilo je hriana koji su insistirali na tome da su spisi Mateja, Marka, Luke i Jovana ta jevandelja; nije ih bilo ni vie ni manje.

Rasprave o obliku kanona nastavile su se tokom nekoliko vekova. Izgleda da su hriani bili naveliko u brizi da saznaju koje knjige prihvatiti kao merodavne kako bi mogli da znaju 1 koje knjige da itaju tokom svojih bogosluenja i, shodno tome 2 da znaju na koje knjige se mogu osloniti kao na pouzdane vodie u ta valja verovati i kako se ponaati.

Odluke o tome koje bi knjige na kraju trebalo uzeti za kanonske nisu bile automatske ili lagodne; rasprave su bile duge i iscpne, a ponekad i grube.

Mnogi dananji hriani moda misle da se kanon Novog zaveta jednoga dana, ubrzo posle Isusove smrti, naprosto pojavio na sceni, ali nita ne moe biti dalje od istine. Kako stvari stoje, mi moemo da ukaemo kada je prvi put jedan hrianin od poverenja naveo dvadeset sedam knjiga Novog zaveta upravo kao knjige Novog zaveta - ni manje n i vie.

Mada je to moda iznenadujue, taj hrianin je pisao u drugoj polovini etvrtog veka, skoro tri stotine godine nakon to su napisane same knjige Novog zaveta. Taj autor je bio moni episkop Aleksandrije po imenu Atanasije. Godine Atanasije je napisao svoje godinje pastirsko pismo egipatskim crkvama u njegovoj nadlenosti i u njega je ukljuio savet koje knjige bi trebalo itati u crkvama kao svete spise. On navodi naih dvadeset i sedam knjiga, To je prvi sauvani primer da neko potvrduje na niz knjiga kao Novi zavet.

Pa ak ni Atanasije nije sredio stvar. Rasprave su se nastavile decenijama, pa ak i vekovima. Knjige koje mi nazivamo Novim zavetom su sakupljene u jedan kanon i proglaene svetim pismom, najzad i konano, tek stotinama godina nakon to su same te knjige nastale. Ali, kao to smo ranije videli, hriani u prvim vekovima su pisali i itali razne knjige, a ne samo one koje su ule u Novi zavet. Bilo je i drugih jevanelja, dela, poslanica i otkrovenja; bilo je zapisa o progonima, pria o muenitvu, apologija vere, crkvenih pravila, napada na jeretike, pisama podrke i upuivanja, izlaganja o svetim spisima - itav jedan korpus literature koji je pomogao da se definie hrianstvo i da se ono uini religijom kakvu poznajemo danas.

U ovoj fazi nae rasprave bilo bi korisno postaviti jedno osnovno pitanje o itavoj toj literaturi. Ko ju je, zapravo, itao? U savremenom svetu bi to izgledalo kao prilino neobino pitanje. Ako pisci piu knjige za hriane, onda je verovatno da su njihovi itaoci hriani. Ali, kada se ovo pitanje postavi u odnosu na antiki svet, ono ima posebnu teinu, poto u antici veina ljudi nije bila u stanju da ita. Pismenost je na nain ivota na savremenom Zapadu. Mi itamo sve vreme, svakog dana. Ali, nae vladanje pisanim jezikom daleko je od prakse itanja i stvarnosti u doba antike.

Prouavanje pismenosti je pokazalo da je ono to mi smatramo masovnom pismenou savremeni fenomen, neto to se javilo tek sa dolaskom industrijske revolucije. U neindustrijskim drutvima, resursi su bili neophodni za druge stvari, a pismenost ne bi doprinela ni ekonomiji ni dobrobiti drutva kao celine. Zbog toga je sve do savremenog doba u gotovo svim drutvima samo veoma mali broj ljudi bio u stanju da ita i pie.

To se odnosi i na antika drutva koja bismo mogli da poveemo sa itanjem i pisanjem - na primer, Rim u ranim vekovima hrianstva,' pa ak i Grku tokom klasinog perioda. Najbolja i najuticajnija studija o pismenosti u periodu antike, studija Viljema Harisa, profesora Kolumbija univerziteta, ukazuje da je na najboljim mestima i u najboljim vremenima - na primer, u Atini na vrhuncu klasinog perioda u 5. Kad obrnemo brojeve, to znai da u najboljim okolnostima 85 do 90 posto populacije nije, umelo da ita ili pie.

U prvim vekovima hrianstva, irom Rimskog carstva, procenat pismenosti je lako mogao biti i manji. Mnogi ljudi mogu da itaju, ali, na primer, A ta znai itati? Da li su ljudi pismeni ako mogu da shvate dijalog u stripovima, ali ne i uvodnik u asopisu?

Moe li se rei da je neko u stanju da pie ako moe da se potpie, ali nije u stanju da prepie jednu stranicu teksta? Problem definisanja je jo izraeniji ako se okrenemo antikom svetu, u kome su sami stari narodi imali problema da definiu ta znai biti pismen.

Jedan o,d najpoznatijih primera koji to ilustruje dolazi iz Egipta u drugom veku hrianstva. Poto tokom veeg dela antike veina ljudi nije mogla da pie, postojali su lokalni itai" i pisari" koji su naplaivali svoje usluge ljudima kojima je bilo potrebno da vode neki posao koji je zahtevao pisane tekstove: priznanice za porez, zakonske ugovore, licence, lina pisma i slino.

U Egiptu su postojali lokalni inovnici iji je zadatak bio da nadgledaju odreene poslove vlade koji su zahtevali pisanje. Obino se to naimenovanje za lokalnog ili seoskog pisara nije trailo: kao i kod mnogih zvaninih" administrativnih poloaja, oni koji su ih zauzimah bili su odgovorni da taj posao plate iz svog depa. Drugim reima, ti poslovi su dopadali bogatijim lanovima drutva i donosili im odreeni status, ali su iziskivali ulaganje linih sredstava.

Primer koji ilustruje problem definisanja pismenosti odnosi se na egipatskog pisara po imenu Petaus, iz sela Karanis u gornjem Egiptu. Imam utisak da se ljudi osecaju odmah napadnuti, kako da im otimas Zavet iz ruku. Poslednja izmena: Bitno je da Isus potvrdjuje Oca, kroz price i dela. Gde se sada Isus nalazi. Sve su to samo jevrejske bajke u kojima ima trun istorijskih istina Poruka 3.

Puno babica-kilavo dete Posebno su velike stranputice te oko sv. Poruka 9. Kratko jasno,,, ezoterija je protivna Bogu i pravoslavlju, takve knjige citati, tumaciti i odredjene pisce , mislioce Poruka 7. Poruka 2. Mislim da to nije svima jasno, barem ne u Srbiji.

Tema Svako ko zeli da procita nesto vise o jevandjeljima trebalo bi na internetu da pronadje jevandjelja koja se ne nalaze u Bibliji, a koja su otkrivena u Egiptu.

Mislim da postoje izdanja na hrvatskom jeziku. Sta se palite. Ovo je sve preuvelicavanje da bi se knjiga prodala. Ovo nije nista novo. Samo sto se ovde i mozda u knjizi naglasava samo jedan deo istine. Postoje preko raznih biblijskih spisa koji su pronadjeni. Razne starosti i sa raznih podrucja. Ne sa jednog. Svi ti spisi koje imamo danas pokazuju da je biblija koju imamo verodostojna. Od tih spisa imamo spise sa kojima crkva nije imala veze i to su stariji spisi. Jer su postojale grupe vernih ljudi koji su se posvetili veenom prepisivanju tih spisa krijuci se po pecinama i slicno jer su biblijski spisi stalno bili u opasnoszi od neprijatelja.

Crkva je od 5, 6 veka pocela da zabranjuje bibliju ljudima sve do 18 veka. Tako imamo spise koje su druge verne grupe tajno cuvale i crkva nije imala tu dodir. A pronadjeni su tek danas i crkva nije imala uticaj na njih. O cemu je u stvari rec.